КОЛОНА – електронска књига

$9.95

Category:

Description

ИМИГРАНТУ НЕМА КО ДА ПИШЕ

Сва српска расејања у једном рукопису − тако се најприме-реније и најтачније може описати првенац Гордане Петковић Лаковић Колона, који насловом сведочи кровну реч српског народа. Усуд, судба или коб, тек, протераност и расејаност, ра-сељеност и измештеност, премештеност и размештеност, исе-љеност и пресељеност − увек на речима привремене колико у срцу − разликују се једне од других само по времену у ком су се збиле. Све остало је исто: колона, коју могу творити и један човек и његов кофер, а за њима невидима сила сећања и не-видљиво бреме успомена и спомена.

Спомени Гордане Лаковић сабрани су онолико колико и њен народ и онако као и њен народ − по отоцима претежно (прекинутих) снова, у завојцима големих река које се и у лите-ратури и у надахнутијем разговору људском сматрају и нази-вају животом. Оно што их, међутим, разликује од неких других спомена није то што су друкчији, већ то што су осун-чани, обасјани, осветљени искреном намером да ништа не ос-тане скривено, чак ни неопшта, лична, преинтимна туга. А оно што их спаја, враћа у реку како живота, тако и сопственог национа јесте то што јесу јасно друкчији, чисто другачији, а препознатљиви и блиски сваком ко је у више од једне куће свијао гнездо.

Гнездо из ког се Гордана јавља није измештено, већ преме-штено: са списатељицом се, колико и телесно, физички она сама, од места до места, преко брда и долина, преко гора и мора размештало сећање, коначно се уобличивши у збирку која није исповедна, већ романескно-романоидна мрежа но-велета и прича непрерађена и неунакажена такозваним поети-кама и заповестима квазикњижевних канона такозване исе-љеничке прозе. Слободна, неокована и неусловљена идеоло-гијом, ауторка стога и јесте отворена, аутентична и једин-ствена, а опет ослоњена на оно што реч, писана реч њеног родног језика јесте: она од обале до обале хладнога океана про-носи топлу, станковићевску потку, али пева ћоровићевски, а када слика београдску често опаку ћуд, не чини то са матаву-љ(ев)ским медитеранским отклоном, већ скоро ћопићевски и без натруха оног реализма са префиксом, иако је сва њена не-имигрантска прошлост у туробном и турбулентном, покојном социјализму.

Социјализам зацементиран, установљен, успостављен и за-бетониран колико и блокови око којих трче деца са закр-пљеним ципелама својих мајки, Гордана Лаковић не изругава и не критикује, не провлачи га кроз филтер уобичајене нак-надне памети. Она, будући да није посматрач и пуки сведок, већ учесник, не бира да се посвети било каквом култу (наро-чито не култу оца, изанђаном поводу за многа слична штива), и бави се искључиво последицама, које су, у њеном случају, од-вејане београдске слике, под којима бриди и блуди симбол новог поретка, који се зове Обућар. Сликајући престони град, ауторка се не бави силуетама и избегава уопштавања чак и када говори о колективу (разред, људи у реду, канцеларијски службеници). Иако све сведочи „са земље“, она чак и када се попне на степеник (као у „Нафти“), успева људе да сагледа као они који не својом вољом, већ „по службеној дужности“ ме-њају престоницу, тако да је погледом никад именованог мор-нара, врапчића Аце или шаке песка испале из бучнога шле-пера примећен и дефинисан, дијагностикован ваздањи савре-мени београдски човек. Без обзира на систем, поредак и ред, тај савремени „глас Београда“ зове се Пумпаџија, он није настран и није зао, он просто, гледа своја посла и тако прежи-вљава, траје.

Траје у Колони много више од прашњавог друма и смок-виног стабла колико бол, толико и смех, јер Гордана и једно и друго претаче у живахну, живописну и живу слику, која ми-рише и на хлеб и на крв. Она књигом и животом, не без муке, сведочи рађање, а будући да кроз текст не води унапред за-датим мотивима и композиционим схемама, већ менталним, емотивним и, често, чисто звучним асоцијацијама, читаоце позива да и сами сложе нити сопствених спомена, сећања и успомена и дирљиво, а увек стамено и храбро, опишу дим и студ, каруце и воз, мајку и џемпер. Управо на оним местима на којима је, као Стеван Сремац, хтела да нас на трен удаљи од слике коју нам је изаткала тако што одмакне засторе и једном речју нас уведе у потпуно другу слику, списатељица нам је нај-ефектније осветљавала своје ткање, и отуда се јавља то рома-нескно, то оригинално, непоновљиво што, колико и дедовско Сунце, обасјава Горданину стазу не од Церања преко Београда до Торонта, већ од Мирјане Кутановске до Гордане Вишњић.

Гордане Вишњић у српском национу сведоче да је, иако то не мора нигде да пише, свака емиграција и политичка, па и она која се назива економском, те преточена, претопљена у неко друго расељено лице, она ипак доказује да имигранту има ко да пише, нарочито ако треба, и то забиберен ауторкиним аутоподсмехом, засведочити земљака својих успех, „међунаро-днији“ него што се то очекивало у завичају. Гордана Петковић српском народу поручује да се без тих политичких отрова може и мора испричати аутентична српска прича, у којој су стазе као и имена људска − сличне, несличне, несродније и сродније − али је судбина једна и признање исто: „Живећи далеко од своје отаџбине, научила сам да су избеглица и им-игрант два нераздвојна друга, спојена истом тугом.“ Гордана Петковић Лаковић језиком српским, очуванијим него код су-народника многих, не кријући тугу, невољу и страх, сведочи трајање, распирује наду, остварује сан и оплемењује живот. ’

Read Reviews

Reviews

There are no reviews yet.

Be the first to review “КОЛОНА – електронска књига”

Your email address will not be published.