Нека расте наше дрво

$25.00

Description

Стабло родослова од златних слова
(Гордана Петковић Лаковић: „Нека расте наше дрво“ )

Крајем опоре зиме, пролеће је у моје читалачке часове донело рукопис књиге песама за децу Гордане Лаковић:

Књига која радује ведрином, лепотом пева, основном поруком, која је, можда, најдрагоценија особина овог лепог песничког штива, трудом, оваплоћеним песничким даром и бригом о потомству, „да се српски језик пренесе на наш подмладак у дијаспори“. И тај труд има вишеструко значење: користиће свој деци која расту далеко од свог језика, у овом песничком, успешном иновантном дару читалаштву деци која пореде свој језик са енглеским језиком, а сасвим је могуће да тај покушај приближавања речи буде на било којем страном језику.

Иницирано одговорима на питања четверогодишње унуке Софије, ово поетско дело ће бити од користи васпитачима, учитељима, свима који у даљини могу да допринесу да деца нашег порекла, наша деца, не забораве свој матерњи језик.

Складним катренима, најчешће, песникиња исписује песме по опробаној змајевској матрици: да песма буде памтљива, музикална, разумљива и блиска узрасту детета којем се песникиња обраћа. Врло добра књига и драгоцена књига за нашу дечју књижевност.

„Рекоше ми једног дана да потичем са Балкана.
Мама је из Ниша града, тата је из Београда.”

А девојчица је из Канаде. И њој и свој деци нашој у дијаспори посвећени су стихови који на духовит начин, поред речи на српском и енглеском језику, детету објашњавају да на породичном стаблу „свако име на дрвету има место у мом свету“.
Стога и јесу кључни стихови:
„Ја посадих стабло прво. Нека расте наше дрво!
Порекло се наше знаде од Србије до Канаде.“

Дакако, није ова књига написана само у сврху чувања националног идентитета, има она онај суштински племенити задатак да о деци пише са најлепшим осећањима поштовања и љубави за свет детета.
„Да неким случајем не постоје деца,
не би било ни плавог зеца,
небо би остало без сунца и дуге,
а свет би био препун туге.“

И овај колегијални запис наклоности рукописној књизи Гордане Лаковић завршавам њеним стиховима упућеним малој Софији:
„Душо мала, за рат још ти не знаш.
Бога моли да никад не сазнаш.”
И једном бисерном строфом:
„Највећа су љубав раширене руке
што к’о крила лете кад их шири дете.“

Нови Сад, априла 2019.
Перо ЗУБАЦ

Утисци читалаца

There are no reviews yet. Be the first one to write one.