Зашто смо отишли

$21.95

Приче и аутори:

  • Зашто смо отишли – Гордана Петковић Лаковић
  • Добијаш само оно што можеш – Божа Травица
  • Прича о зеленој сукњи – Симо Јелача
  • Снег полако пада – Лазар Суботички
  • Медењаци који се не једу – Драган Марковић
  • Судбинско путовање – Наташа Бартула
  • Април је остао у Београду – Јован Лаковић
  • Краљ Иби је крив – Маир Мусафија
  • Отићи или остати – Гордана Петковић Лаковић
  • Јоргован у ћуп да стављам – Милијана Барјактаревић
  • Кад бих ја отишао – Душко Милошевић
  • Теслијанац – Никола Лончар
  • Лутања – Марина Лучић
  • Није мене Србија звала – Гордана Петковић Лаковић
  • Боље бити барон него краљ? – Нед А. Видан
  • Негде у свету… одлуке – Катарина Петровић
  • Отаџбина – М. Б.
  • Благо пужу – Нед А. Видан
  • Верујући у бољу будућност – Љиљана Петковић
  • И херој и кукавица – Војо Мачар
  • Круг – Сузана Судар
  • Пријатељ – Гордана Петковић Лаковић
  • Ерозија – Нермин Хасанагић
  • Измјештена – Горана Глигоровић
  • Путовање у… – Ненад Станковић
  • Интерференција – Милан Пајевић
  • Од перача судова до куће славних – Борис Спремо

Уредник: Гордана Петковић Лаковић

Category:

Description

Зборник I - "Зашто смо отишли", издавач: Ultimatum.rs, садржи 27 прича које су написала 23 аутора, углавном из Канаде, САД, Грчке и Србије. Основу дела „Зашто смо отишли” (Ultimatum.rs, 2017) и њиме започете истоимене едиције чине питања за чијим одговорима трага њихова уредница уз помоћ аутора различитих националности, верских уверења, политичких опредељења и степена образовања – шта нас је навело да напустимо отаџбину или да у њој останемо, зашто смо се у њу вратили након одласка или планирамо да се вратитмо, анајважније од свега је питање шта чинимо за своју отаџбину и дијаспору, ма где да смо на земљином шару. На који начин чувамо нашу културну баштину, представљамо земљу и градимо мостове који нас спајају као један, српски народ. Потрага је проширена у наставку названом „На раскрсници” (Свет књиге, 2020), а у трећој „Срцем у отаџбини” (Чигоја штампа, 2021) доминирају посвећеност домовини и професији као и бризи о баштини и појединцу. Идеја за публиковањем таквих прича се Гордани Петковић Лаковић јавила током породичне славе, на Светог Илију 2015. године, када се међу окупљенима повео разговор о разлозима напуштања домовине, што се иначе често догађа у време сусрета емиграната. Тада се сазнају истине, исповести и сведочења обичних људи које нису и неће бити записане ни у једној књизи историје.

Све приче едиције „Зашто смо отишли” би могле да се поделе у три групе: исељеничке, повратничке и приче оних који још нису отишли у иностранство, а заједнички им је југоносталгични тон, сећања на рат и жал за временима којих више нема као и жеља да се преданим радом сачува и очува све што је српско било то у матици или у расејању. Жеља уреднице била је да исповести из ове едиције остану као документ(и) за будуће генерације.

Зашто смо отишли, Зашто смо се вратили и Зашто нисмо отишли, питања су за чијим одговорима трага Гордана Петковић Лаковић са својим саговорницима у књизи Зашто смо отишли која је престављена на 62. сајму књига у Београду.

''Већина нас из овог зборника нашла се у Канади, за коју би се могло рећи да је свет у малом и да се стога емигранти у њој не осећају као потпуни странци или грађани другог реда. За овај пројекат сам одабрала људе који ће најсликовитије приказати постјугословенски канадски мозаик.

Пред вама су исповести особа различитог образовања, статуса и вере, а са териорије старе Југославије. Из почетка сам желела да их интервујишем, али сам одустала да бих избегла униформисаност, која би, сигурно је, утицала и на то да останемо без оног највреднијег у свакој причи: без емоција које су нас пратиле и које нас прате због тога што смо отишли.

Слушајући приче, које су документи своје врсте, одлучила сам да своје негдашње и садашње земљаке замолим да их запишу. Неки су одбили јер су им сећања на рат још увек свежа и болна. Године нису учиниле да забораве шта их је натерало да напусте земљу, ма колико се трудили, а писање би им само отворило старе ране, које преко двадесет година безуспешно видају. Они који су прихватили, заједно са мном, створили су ову књигу.''

У публикацији Зашто смо отишли објављен и један од последњих интервјуа који је дао недавно преминули Борис Спремо. О одласку из Југославије и новој домовини, Канади, пишу одсељени врхунски интелектуалци из свих крајева СФРЈ, као и неколико аутора одсељених у друге земље и један број аутора који су остали у отаџбини.


Рецензија Катарине Костић

НЕМА СМРТИ, ИМА САМО СЕОБА

О зборнику исповести „Зашто смо отишли"
Гордане Лаковић, Ultimatum.rs, 2017

Прозни писац Гордана Лаковић осмислила је један оригиналан, али и храбар књижевни пројекат. И сама припадник великог таласа српских досељеника деведесетих година прошлог века, усудила се да дотакне још увек горућу тему. Обратила се својим најближим, пријатељима, познаницима, људима који су се уселили у Канаду у време грађанског рата на просторима бивше Југославије, да сами напишу своју причу о томе зашто су напустили отаџбину. Спровела је неку врсту анкете на питање: "Зашто смо отишли". Усмене исповести, приче, интерпретације, лична и посредна преживљавања на тему грађанског рата и распада Југославије, прикупила је у виду сачуваног сведочанства, у писаној форми. Идеја о томе родила се на њеној породичној слави, Светог Илију 2015. године, у моменту кад «просеваше муње и протутњаше громови, а гости подигоше чаше, наздравише домаћинима... Тад се неко сети да је прошло више од две деценије одкако смо у Канади. Наздрависмо и томе.У следећем пасусу од четири реда згуснут је емотивни набој идеје водиље за настанак зборника «Зашто смо отишли:

У новој домовини под новом настрешницом почела је прича о томе зашто смо морали да започнемо нови живот. Причала се и онда када су се погасиле звезде и први праменови јутра затитрали по јаворовом лишћу.

Ауторка такође објашњава на почетку књиге зашто је одустала од жанра интервјуа у овој документарној прози: ... да бих избегла униформисаност, која би, сигурно је, утицала и на то да останемо без оног највреднијег у свакој причи: без емоција које су нас пратиле и прате нас због тога што смо отишли.

И добро је што је то урадила, тема је горуће актуелна, судећи по реаговању читалаца, па и самих протагониста зборника; подигнуто је мало прашине, ускомешали су се духови. За остварење овог оригиналног и актуелног књижевног пројекта Гордана је показала пажње вредну истрајност, прикупивши 27 оригиналних, записаних казивања, у временском периоду од две године, како од особа невичних перу којима је ово први писмени исказ о једном делу свог живота, тако и од искусних новинара и писаца, породичних пријатеља, комшија, колега, сарадника, наших људи које је сретала на етничним скуповима.

Општа карактеристика ових записа је да су сасвим лични, субјективни, без претензија на историјску подлогу и да су њихови аутори сви Срби по националности, један мали број није православне вере, а један аутор је Јеврејин из Сарајева, коме је први језик српски. Свих 27 аутора и јунака зборника "Зашто смо отишли" заведени су у Народној библиотеци Србије као аутори поименице. Гордана Лаковић је уведена и као приређивач и као аутор.

Имајући ову чињеницу у виду подразумева се да су и реаговања читалаца, као и међусобни односи протагониста из књиге субјективни у највећој мери. Не треба се чудити што је зборник подигао "прашину" чим је кренуо у јавност после промоције. Таква књига се и не чита по устаљеном методу, већ се прво иде прстом по садржају и заустави се на јунаку који је читаоцу познат. А јунаци књиге су међу нама, наши рођаци, пријатељи, комшије, колеге са посла. И наравно њихова лична казивања нису свима по вољи. Прве реакције бивају и бурне, па дође до споразума, кад се уважи начело кога се аутор држао, да испоштује личне, сасвим субјективне доживљаје и унутрашње потребе. Било је и таквих случајева да су људи одбијали да говоре, а камоли да напишу разлог зашто су напустили отаџбину. То су избеглице које су бежањем спасавале голе животе из ратног пожара.

Да се круг читалаца зборника повећава, сведочи и чињеница да је у припреми његово друго издање.

У навођењу разлога за у већини случајева принудно напуштање завичаја у ратној олуји, неки аутори зналачки сведоче о друштвеним и политичким аномалијама које су водиле краху система:

Сиромаштво је нарастало мада званично «није постојало...

Регулативе су се прекомерно спроводиле у свим областима друштва, док је истовремено бујало непоштовање правила...

Изузетно су драгоцена сведочења о дубокој спознаји расељених лица, јунака последњих српских сеоба, о изрежираном ратном попришту на Балкану и сатанизацији Срба као главних, често јединих криваца за ископавање ратних секира, од стране светских планера наизменичних и непресушних ратних пожара по целој кугли земаљској. Директно суочавање, сагледавање и непосредно искуство са џелатима српске судбине, учинило је да се последњи талас сеоба Србаља квалификује да свом народу ма где он био буде пример за родољубиве подвиге и нове облике обједињавања и саборности.

Како се све више дивљало у критиковању Срба у јавности, дошао сам до неких дубоких схватања о сопственој неспособности. Нисам могао да побегнем од својих културних гена. Нисам могао да избегнем ни зачараност политиком која је обликовала мој живот. Такође сам схватио да „патриотизам“ није нека празна реч коју су владари користили за обмањивање маса, као што сам био проповедао пре напуштања Југославије. Разапет, на свом крсту, схватио сам да патриотизам има везе са љубављу за људе с којима сам одрастао и који су остали физички везани за земљу мог рођења. Бранити те људе значило је бранити ту земљу.

У овом цитату из аутобиографског казивања аутора Божидара Травице створена је скица мозаика у настајању сазданог од исповести аутора и јунака будућих томова зборника „Зашто смо отишли“.

Заокружена представа ускомешане атмосфере, општег жамора, нервоза, преиспитивања, располућености појединца у сопственој дилеми, а још више у односу на своју родбину и оне са којима је делио живот, постигнута је исказима оних аутора који су одлучили да не буду део ових последњих српских сеоба. У гласности њиховог опирања општој психози покрета у неизвесност, одсликана је комплексност овог судбинског чина. Одзвањају речи у целом бићу сваког читаоца ауторке Милијане Барјактаревић, утолико више, што се ради о искусном књижевном перу:

Нећу, бре, да идем, немојте ме терати, тамо нема арома терапије мирисима старог лонца и окрњене шерпе.

Немојте, људи да ми одузмете право да чесницу правим овде! Недајте ми да не гледам како деца носе Ускршња јаја по комшилуку... И шта вас брига што мирис мочваре волим, што се још смејем кад видим балегу на путу... И волим још један мирис само, а тамо га нема. Мирис запаљене свеће у цркви, на слави, на венчању, крштењу и на гробљу. Е тај мирис не дам вам, господо, па продајте душу своју, мени моју оставите, не дирајте у корене моје! Па не дам вам, бре!

Замишљам читаоца овог зборника кроз сто и више година. Не само да ће се заинтересовати него ће и проживљавти судбину својих предака и држаће на полицама књиге о српској прошлости и историји.

Заинтересованост Срба у расејању који су прочитали зборник «Зашто смо отишли» или су само чули за њега, да га допуне и обогате својом исповешћу, говори о сазревању колективне српске свести у судбоносним временским епохама, када народ оставља за собом историјске трагове. Где ће се Гордана Лаковић зауставити и да ли ће се уопште зауставити у састављању ове врсте документарне прозе, то је отворено питање, јер оваквом књижевном и публицистичком послу нема краја. Искуство састављача у експерименталном раду на овом првом тому допринеће да сваки следећи буде избрушенији и тематски и композиционо.

Утисци читалаца

There are no reviews yet. Be the first one to write one.