СВИ СМО МИ ИСТИ

СВИ СМО МИ ИСТИ
Седим са пријатељицом у кафићу, чаврљамо о мојој новој књизи, о животу, о Богу, о космосу, о наступајућим Божићним празницима којима се увек радујем као дете.
”Божић је празник који велича породицу, љубав и исконску идеју да су сви људи једнаки, и да се и Божији син може родити у обичној штали. Да се чуда дешавају, да нисмо беспомоћни и сами.” – објашњавам зашто. ”Верујеш ли у Бога.”- пита она. ”Верујем.” – одговарам без размишљања. ”У књизи си написала да верујеш и у анђеле.” – наставља. ”У њих највише. Мислим да анђели живе на земљи и да су уз нас у сваком тренутку. Посматрају нас, прате, притекну у помоћ кад их позовеш, заштите од болести и зла кад те нападну, обришу сузу пуштену из душе, додирну раме да пробуде успавану нам благост и доброту…” ”Ја, као лекар, не верујем ни у Бога ни у анђеле.” – прекида ме нестрпљиво. ”Ја сам та која спашава људе од смрти својим знањем и рукама, а не Бог.”
Оћутим. Мислим се, ко јој даде те руке и тај разум? И зашто? У које сврхе? Можда ћу је питати неки други пут кад буде спремна да размисли. И прихвати.
Док пакујемо мобилне телефоне, навлачимо рукавице, капе и шалове, приметих како у кафић улази бескућник. Скупио се јадничак к’о бајата кифла. Главу му у односу на тело стоји под углом од 90 степени. Ушао да се угреје. Напољу је -30Ц. Смешта се на столицу поред улазних врта како би могао брзо да изађе ако га потерају. Трља промрзле дланове, дува у њих па их опет трља. Кад су се прсти мало опустили, вади прљаве дроњке из торбе и мота их око ногу, руку, чела. Очи му не видим јер му је брада, због проблема са вратом, ослоњена на груди па је приморан да гледа у под. Да би усправио главу то мора да учини користећи руке.
У тренутку кад пролазимо поред бескућника, осетих додир руке по рамену. Окренем се али осим нас две не видим никога у близини. Пријатељица стоји испред мене и с напором покушава да отвори врата на која се устремио ветар. Застајем и окрећем се према човеку у ритама. Вадим новчаницу и стављам му је у руку. Осећам изненађујућу нежнист меког длана. Узнемирен овим гестом он почиње да дрхти. Преврће новчаницу у неверици. Лаганим покретом је ставља је у џеп, а потом исто тако лагано шакама хвата браду и почиње да је гура на горе не би ли тако исправио врат. Онај додир на рамену постаје све топлији. Стојим и чекам, а не знам шта. Само знам да морам да чекам и да морам да упознам овог тихог незнанца у чијој близини се осећам боље него што би се могло очекивати сходно његовом изгледу. Уз повремени уздах бола, врат се с напором миц по миц померао у усправан положај вукући за собом главу покривену искрзаном капуљачом. У последњем помаку капуљача склизну с главе откривајући плаве праменове таласасте косе који се као злато просуше по прљавом капуту. Призор испед мене ми одузима дах и не да ми да се померим с места. Присуствујем сцени трансформације коју сам виђала само у филмовима. Свим својим бићем осећам особу која се управо преобразила у необичан лик. Негде из дубине лепог лица, зараслог у вишемесечну браду, у мене гледају велике бистре плаве очи. Њихов сјај неодољиво подсећа на бљесак мора у рану зору. Испуњене миром и свемирском тишином, одисале су духовном лепотом. Овај чаробни тренутак прекида његов благи осмех и топли глас:
”Ти си мој анђео.”
Затечена овим нестварним тренутком, стајала сам напомична посматрајући га како склања руке са браде пуштајући је да се врати у првобитан положај. Нисам се усудила да се померим све док му глава није клонула на груди, а очи које се не могу заборавити, нестале као и перјани додир са мог рамена.
Пријатељица ћути. Ћутим и ја. Обе смо затечене необичним ликом виђеним на безброј икона. И питањем. Да ли се чуда заиста дешавају? Разиђосмо се без речи. Ја наставих под руку са својом вером, она са својом дилемом.
Сви смо ми исти, чујем глас који ме прати, и нисмо беспомоћни и сами.
Чуда се дешавају, зар не?
С вером у Бога,
Гордана Лаковић