КОЛОНА – електронса књига

ИМИГРАНТУ НЕМА КО ДА ПИШЕ

Сва српска расејања у једном рукопису − тако се најприме-реније и најтачније може описати првенац Гордане Петковић Лаковић Колона, који насловом сведочи кровну реч српског народа. Усуд, судба или коб, тек, протераност и расејаност, расељеност и измештеност, премештеност и размештеност, исељеност и пресељеност − увек на речима привремене колико у срцу − разликују се једне од других само по времену у ком су се збиле. Све остало је исто: колона, коју могу творити и један човек и његов кофер, а за њима невидима сила сећања и невидљиво бреме успомена и спомена.

Спомени Гордане Лаковић сабрани су онолико колико и њен народ и онако као и њен народ − по отоцима претежно (прекинутих) снова, у завојцима големих река које се и у литератури и у надахнутијем разговору људском сматрају и називају животом. Оно што их, међутим, разликује од неких других спомена није то што су друкчији, већ то што су осунчани, обасјани, осветљени искреном намером да ништа не остане скривено, чак ни неопшта, лична, преинтимна туга. А оно што их спаја, враћа у реку како живота, тако и сопственог национа јесте то што јесу јасно друкчији, чисто другачији, а препознатљиви и блиски сваком ко је у више од једне куће свијао гнездо.

Гнездо из ког се Гордана јавља није измештено, већ премештено: са списатељицом се, колико и телесно, физички она сама, од места до места, преко брда и долина, преко гора и мора размештало сећање, коначно се уобличивши у збирку која није исповедна, већ романескно-романоидна мрежа новелета и прича непрерађена и неунакажена такозваним поетикама и заповестима квазикњижевних канона такозване исељеничке прозе. Слободна, неокована и неусловљена идеологијом, ауторка стога и јесте отворена, аутентична и јединствена, а опет ослоњена на оно што реч, писана реч њеног родног језика јесте: она од обале до обале хладнога океана проноси топлу, станковићевску потку, али пева ћоровићевски, а када слика београдску често опаку ћуд, не чини то са матавуљ(ев)ским медитеранским отклоном, већ скоро ћопићевски и без натруха оног реализма са префиксом, иако је сва њена неимигрантска прошлост у туробном и турбулентном, покојном социјализму.

Социјализам зацементиран, установљен, успостављен и забетониран колико и блокови око којих трче деца са закрпљеним ципелама својих мајки, Гордана Лаковић не изругава и не критикује, не провлачи га кроз филтер уобичајене накнадне памети. Она, будући да није посматрач и пуки сведок, већ учесник, не бира да се посвети било каквом култу (нарочито не култу оца, изанђаном поводу за многа слична штива), и бави се искључиво последицама, које су, у њеном случају, одвејане београдске слике, под којима бриди и блуди симбол новог поретка, који се зове Обућар. Сликајући престони град, ауторка се не бави силуетама и избегава уопштавања чак и када говори о колективу (разред, људи у реду, канцеларијски службеници). Иако све сведочи „са земље“, она чак и када се попне на степеник (као у „Нафти“), успева људе да сагледа као они који не својом вољом, већ „по службеној дужности“ мењају престоницу, тако да је погледом никад именованог морнара, врапчића Аце или шаке песка испале из бучнога шлепера примећен и дефинисан, дијагностикован ваздањи савремени београдски човек. Без обзира на систем, поредак и ред, тај савремени „глас Београда“ зове се Пумпаџија, он није настран и није зао, он просто, гледа своја посла и тако преживљава, траје.

Траје у Колони много више од прашњавог друма и смоквиног стабла колико бол, толико и смех, јер Гордана и једно и друго претаче у живахну, живописну и живу слику, која мирише и на хлеб и на крв. Она књигом и животом, не без муке, сведочи рађање, а будући да кроз текст не води унапред задатим мотивима и композиционим схемама, већ менталним, емотивним и, често, чисто звучним асоцијацијама, читаоце позива да и сами сложе нити сопствених спомена, сећања и успомена и дирљиво, а увек стамено и храбро, опишу дим и студ, каруце и воз, мајку и џемпер. Управо на оним местима на којима је, као Стеван Сремац, хтела да нас на трен удаљи од слике коју нам је изаткала тако што одмакне засторе и једном речју нас уведе у потпуно другу слику, списатељица нам је најефектније осветљавала своје ткање, и отуда се јавља то романескно, то оригинално, непоновљиво што, колико и дедовско Сунце, обасјава Горданину стазу не од Церања преко Београда до Торонта, већ од Мирјане Кутановске до Гордане Вишњић.

Гордане Вишњић у српском национу сведоче да је, иако то не мора нигде да пише, свака емиграција и политичка, па и она која се назива економском, те преточена, претопљена у неко друго расељено лице, она ипак доказује да имигранту има ко да пише, нарочито ако треба, и то забиберен ауторкиним аутоподсмехом, засведочити земљака својих успех, „међународнији“ него што се то очекивало у завичају. Гордана Петковић српском народу поручује да се без тих политичких отрова може и мора испричати аутентична српска прича, у којој су стазе као и имена људска − сличне, несличне, несродније и сродније − али је судбина једна и признање исто: „Живећи далеко од своје отаџбине, научила сам да су избеглица и имигрант два нераздвојна друга, спојена истом тугом.“ Гордана Петковић Лаковић језиком српским, очуванијим него код сународника многих, не кријући тугу, невољу и страх, сведочи трајање, распирује наду, остварује сан и оплемењује живот. ’